Oduvek je bilo teško poverovati u to da bajke postoje...

Ali, nestvarna priča postaje stvarna kada se pretoči u iskrene emocije.

Negde, ne tako daleko, a ni sasvim blizu, u gradu na vodi, u gradu gondola i karnevalskih maski, u gradu romantike i muzike i uskih uličica i dečije razdraganosti, odigrala se čarolija koja pokreće zvezde.

Oslušni vetar koji šapuće bez straha, pozajmi krila velikih ptica i otisni se na pučinu da zagrizeš slobodu ljubavi, jer ljubav će spasiti svet.

Ponekad, sve što je potrebno za sreću stane u zagrljaj koji pomera planine i u osmeh koji govori više od bilo kojih reči. Sigurnost da se prepustiš i pođeš u nepoznato i da svoju budućnost gradiš sa nekim kome veruješ više nego samom sebi je blagoslov.

I kako je samo lepo to čekanje na dan od najveće važnosti u životu svih nas - kada devojka oblači venčanicu koju je sanjala vekovima pre nego što je rođena, i odjednom postane princeza, i kada sanja svog princa koji od nestrpljenja da je vidi i poljubi uvek izgleda dečački nespretan, a onda se san lako pretvori u javu i sve teče prirodno svojim tokom kao plovidba gondolom kojom odzvanja smeh...

Dok svetlost sveća tinja u daljini, bajka koju su Neda i Petar ispisali diše negde iza oblaka i ostavlja Veneciju okupanu magijom da priča priču o ljubavi za koju granice ne postoje...